Gimnastika je sport, čije ime potiče od grčke reči koja označava vežbanje. Ona uključuje izvođenje vežbi koje zahtevaju fizičku snagu, spretnost i koordinaciju. Moderna gimnastika uključuje vežbe na razboju, gredi, parteru, karikama, konju sa hvataljakama i bez njih (preskok).

Istorija
Gimnastika se javlja već u starom Egiptu, ali je tada više nalikovala na akrobaciju. U staroj Grčkoj gimnastika se upražnjavala za održavanje dobre telesne kondicije i uvežbavanje sportista, ali i kao deo vojne obuke. U staroj Grčkoj telesna sposobnost je bila visoko cenjena. Mesta na kojima se vežbalo nazivala su se Gymnazium-i. Rimljani su prihvatili ove aktivnosti od Grka i koristili su ih za pripremu svojih legija za rat. Padom rimske imperije nestao je interes za gimnastiku i postala je više oblik zabave.

Početak moderne gimnastike

Prus Johan Bernard Bazedov je 1774. godine uveo telesne vežbe kao oblik nastave u školi u kojoj je radio u Saksoniji. Od tog momenta počinje modernizacija gimnastike. Germanske zemlje su prve koje su uvidele značaj gimnastike i počele da razvijaju tu aktivnost. Kasnijih godina tog veka Fridrih Ludvig Jan iz Nemačke je razvio neke gimnastičke sprave i posebne tehnike (vratilo, razboj, greda, skokovi) pa ga smatraju ocem moderne gimnastike. Graciozniju formu ovog sporta koja naglašava ritmičke pokrete je razvio Šveđanin Guc Mut. Drugi Šveđanin, gimnastičar Per Henrik Ling, uvodi i vežbe sa obručima, čunjevima i malim loptama, gde su važni ritam i koordinacija. U Evropi počevši od 1881. kada je otvoren prvi klub u Berlinu, počinju da se otvaraju mnogi klubovi. U SAD je ovaj sport uveo u periodu pred građanski rat Dadli Alen Sardžent, inače učitelj gimnastike na nekoliko američkih univerziteta. Dobio je priznanje jer je izumeo više od 30 gimnastičkih sprava. Može se reći da su razvoju gimnastike u SAD doprineli upravo emigranti iz Evrope. Za razliku od gimnastike u antičko doba, koja je podrazumevala i trčanje, plivanje, rvanje i dizanje tegova, moderna gimnastika gubi te aktivnosti.

Početak takmičenja
Prema nekim podacima, prvo takmičenje na spravama je održano 1877. godine u Čehoslovačkoj. Sa stvaranjem Međunarodnog gimnastičkog saveza (FIG) 1888. godine, napravljen je presudan korak u osmišljavanju vežbi na spravama. U ovaj savez je učlanjeno preko 150 zemalja sveta, a centar je u Švajcarskoj. Muška gimnastika je bila jedan od devet sportova koji su bili uvršteni u program Prvih olimpiskih igara 1896. u Atini. Prvo Svetsko prvenstvo u gimnastici 1903. održano je u Antverpenu, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1955. u Frankfurtu na Majni. Žene su se uključivale mnogo kasnije. Na Olimpijske igre 1928. u Amsterdamu, na Svetsko prvenstvo u gimnastici 1934. u Budimpešti, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1957 u Atini. Ovaj sport se konačno uobličio tokom pedesetih godina prošlog veka kao kombinacija dve vrste gimnastike popularne tokom XIX veka u Nemačkoj i Švedskoj. Nemačka gimnastika je naglasak stavljala na sprave koje iziskuju snagu, dok je švedska više insistirala na vežbama bez sprava. Od današnjih gimnastičara se zahteva pre svega usresređenost, osećaj za ritam, ravnoteža i odvažnost.

Trening
Većina današnjih vrhunskih gimnastičara počela je da trenira još u detinjstvu, što je u vezi sa razvojem ljudskog tela, posebno kičmenog stuba. Dečaci izvode vežbe na šest sprava, a devojčice na četiri. Međutim, pre nego što pređu na sprave, moraju da steknu telesnu snagu, izdržljivost i gipkost. Za sve to su im potrebne godine napornog vežbanja uz pomoć iskusnih trenera.

Takmičenja
Najpoznatija gimnastička takmičenja su svetsko prvenstvo, koje se održava svake druge godine i Olimpijske igre koje se priređuju svake četvrte godine. Svaka zemlja članica FIG-a ima pravo da na svetsko prvenstvo pošalje ekipu od po šest muškaraca i žena. Na Olimpijskim igrama se takmiči samo 12 zemalja koje su na prethodnom svetskom prvenstvu ostvarile najbolji rezultat. Svako takmičenje počinje izvođenjem obaveznih i slobodnih vežbi, za koje ocene dobijaju ekipe u celini. Nakon toga, 36 najuspešnijih gimnastičara prelazi u finale gde svako mora da vežba na svim spravama, a tek na kraju su završna takmičenja na pojedinačnim spravama. Svaku vežbu na svakoj spravi ocenjuju sudije.

Pravila
FIG ima svoj pravilnik o ocenjivanju,ocenjivanju, čija je osnovna namena da se osigura objektivnost vrednovanja vežbi. Ciljevi su takođe i da se osigura prepoznavanje najboljeg sportiste na takmičenju, ali i usmere treneri i gimnastičari u kreiranju vežbi. Sudije formiraju komisije koje se sastoje od predsednika, članova. A komisije koju čine dva člana, članova V komisije koju čini šest članova, dodatnih sudija i pomoćnika (dve linijske sudije na parteru, meritelj vremena, administrator, računski operater itd. što zavisi od zahteva takmičenja, a da bude u skladu sa pravilnikom FIG-a). Za sve ove sudije i komisije postoji procedura kako se biraju, ali kada se oforme, odnosno imenuju, moraju biti u tom sastavu do kraja takmičenja. Veličina i sastav komisije mogu biti drugačiji za neka međunarodna takmičenja, prvenstva kontinenta, kao i nacionalna i lokalna takmičenja. U takvim slučajevima, primenjuje se pravilo o dozvoljenoj razlici između srednjih vrednosti. Na takmičenjima sa četiri ili manje sudija, razlika između dve srednje ocene ne sme biti veća od:

  • 0.00 - 0.40 (0.10)
  • 0.40 - 0.60 (0.20)
  • 0.60 - 1.00 (0.30)
  • 1.00 - 1.50 (0.40)
  • 1.50 - 2.00 (0.50)
  • 2.00 (0.60)

Ocenjivanje takmičarskih vežbi
Za svaku spravu određene su dve nezavisne komisije sudija (A & V). A komisija procenjuje težinu, posebne zahteve i daje bonus bodove. Ona određuje početnu ocenu vežbe. Započinje od 0.00 bodova. V komisija procenjuje samo izvođenje (dakle tehniku, položaj tela i sklad). Ocenjivanje sudije započinju od 10.00 bodova i odbijaju bodove prema načinjenim greškama, pri čemu odbici mogu biti u desetinkama ili stotinkama boda (0,5 ili 0,05 na primer). Najmanji i najveći bodovi sudija se odbijaju, a od ostalih ocena (preostalih četiri) se računa aritmetička sredina. Konačna ocena je zbir ocena komisija A & V. Sudija vrednuje, pored tehnike i raznolikost kretnji u kreiranju vežbe. Svaka sprava ima pet grupa elemenata označenih sa I, II, III, IV i V. U svoju vežbu, takmičar mora da unese najmanje po jedan element iz svake grupe koji komisija A nagrađuje sa 0,5 bodova. Ukoliko element nedostaje, kažnjava se odbijanjem bodova od strane iste komisije.

Ova komisija bonus bodovima nagrađuje takmičara za izvođenje težih vežbi (bez većih grešaka) i veza između njih. Elemenat u vežbi ne sme da se ponavlja osim ako je vežba prekinuta van kontrole takmičara. Ako takmičar padne sa sprave, može da izabere da li će vežbu ponoviti ili ne. Elemenat se ne može ponavljati u cilju priznavanja težine vežbe ili zarad sticanja bonus bodova. Ovo pravilo se primenjuje i na elemente u vezama (osim kada su u pitanju konj sa hvataljkama i karike). Komisija V procenjuje tehničke i estetske greške, koje mogu biti male, srednje i velike, kao i pad sa sprave. Vrednost odbijenih bodova mora biti jednak bez obzira na težinu vežbe:

  • mala greška - 0.10
  • srednja greška - 0.30
  • velika greška - 0.50
  • pad sa sprave - 0.80

Oprema
Muškarci nose dugački donji deo trenerke, atletsku majicu, čarape i patike (mogu i bez njih) kada vežbaju na konju sa hvataljkama, krugovima, razboju i vratilu. Kada vežbaju na parteru ili izvode preskoke, onda su u šortsu i mogu biti bosi. Žene nose triko (obično sa dugim rukavima) i patike, ali mogu biti i bose.

Vežbe i sprave
Dvovisinski razboj
Na ovoj spravi vežbaju isključivo žene tako što se na različite načine prebacuju sa jedne na drugu visinu. Visina niže prečke iznosi 150cm, dok je druga visoka 230cm. Obe prečke su duge 350cm, a razmak između njih je 43cm. Vežba ne sme ni u jednom trenutku da se prekine, iako gimnastičarke nekoliko puta promene pravac kretanja.

Razboj
Na razboju gde su obe prečke iste visine koja iznosi 42cm vežbaju muškarci. Oni tada izvode stoj na rukama, okrete i niz drugih zahvata. Prečke su duge 350cm.

Greda
Greda je jedina sprava osmišljena samo za žene. Da bi se na njoj vežbalo ispravno, potreban je izuzetan osećaj za ravnotežu jer je široka svega 10cm. Greda je postavljena na visini od 120cm, a duga je 5m.

Parter
I muškarci i žene vežbaju u parteru, koji sačinjava kvadrat čije su stranice dužine 12m. Jedina je razlika što žene slobodni sastav izvode uz muziku. Dužina vežbe mora da traje između 70 i 90 sekundi.

Vratilo
Ovo je najspektakularnija od svih šest muških vežbi. Na prečki dužine 240cm na visini od 255cm gimnastičari bez prekida izvode vežbe kao što su velekovrtljaji, premeti i promene položaja ruku.

Konj sa hvataljkama
ovo je jedna od najtežih sprava za muške gimnastičare koji se rukama drže za hvataljke ili neki drugi deo konja, dok nogama izvode kružne pokrete. Za ovakvu vežbu neophodne su snažne ruke i ramena. Vežba je verovatno nastala kao provera sposobnosti budućih konjanika. Konj je postavljen na visini od 110cm, a dug je 163cm.

Krugovi
Krugovi, koje još nazivaju i karikama su postavljeni na visini od 250cm, a vise sa prečke koja je na visini od 550cm. Razmak između krugova je 50cm. Na njima vežbaju muškarci pokazujući snagu i izdržljivost. Dodatna poteškoća je ta što krugovi u toku vežbe ne smeju da se njišu, te je bitan i osećaj za ritam.

Preskok
Preskok se radi preko postavljene sprave-konja. Konj je postavljen na visini od 120cm, a dugačak je 163cm, što je važno za muške takmičare koji konja preskaču uzduž, dok ga žene preskaču popreko (iz zaleta sa odskočne daske). Ocenjuje se težina skoka, tačnost i sigurnost pri doskoku.